Кратак историјат општине Коцељева
Коцељева се први пут спомиње 1528. године у турским пописима становништва, као влашко насеље под именом Горња и Доња Спасојевица.
Те 1528. године, Горња Спасојевица имала је 18, а Доња Спасојевица 11 кућа.
Обе Спасојевице припадале су тада кнежини кнеза Драгића, чије је седиште било у Предворици. Његова кнежина била је највећа од три кнежине које су тада улазиле у састав Шабачке нахије.
Спасојевица се под тим именом спомиње следећих 100 година, у свим наредним турским пописима, све до 1624. године, када је имала, укупно 35 кућа.
Од 1624. године, па до почетка XVIII века, нису детаљно обрађивани турски историјски извори који се односе на Шабачку нахију, којој су административно обе Спасојевице припадале.
Тек у аустријском попису становништва Шабачког дистрикта, из 1718. г., помиње се под својим данашњим именом Коцељева (Gottsellova), у којем се наводи да је Коцељева, заједно са суседним селом Суботица, имала 9 кућа.
У наредном аустријском попису из 1738. г., не помиње се број кућа у Коцељеви, да би тек у белешкама аустријског уходе Перетића из 1784. г., било могуће видети да је она тада имала 20 кућа.
Тада је заставник Перетић записао да је у Коцељеви затекао и ,,један чардак од дрвета, који се састојао од две просторије напуњене житом, без стаја за стоку и без других зграда. У чардаку су живела тројица Турака, који су били господари села,,.
Међутим, већ у аустријском попису Шабачког дистрихта из 1788 г., види се да је Коцељева тада имала само 10 кућа.
Поново се помиње после ,,Кочине крајине,, тј. око 1790. г. када ју је за парохију, заједно са селом Љутице, добио на службу поп Лука Лазаревић, који је касније постао чувени Карађорђев војвода у Првом српском устанку.
На почетку Првог српског устанка, под вођством вожда Карађорђа, Коцељева је припадала Тамнавској кнежини, која је, заједно са још три кнежине, чинила Шабачку нахију. Током устанка и Коцељевачки устаници, на челу са поп Луком Лазаревићем из Свилеуве, учествовали су у борбама против Турака.
У непосредној близини Коцељеве одиграле су се и две значајне битке на самом почетку Првог устанка (бој на Свилеуви – 28. фебруара 1804. г., и бој на Чучугама – у пролеће 1806. г.). Тада су Турци претрпели катастрофалне поразе.
Коцељева је своју пуну слободу од Турака дочекала тек после судбоносног боја на Мишару, почетком августа 1806. г.
Већ 1811. .г., заједно са остала 52 Посавотамнавска села и Коцељева је стављена под команду тадашњег комаданта града Шапца, легендарног војводе Луке Лазаревића из Свилеуве.
После пропасти Првог српског устанка и Коцељева је поново потпала под турску власт, али не за дуго. Поново је ослобођена у Другом српском устанку, под вођством Милоша Обреновића, после боја на Дубљу у јулу 1815. године.
После Другог устанка Коцељева је припадала и даље Тамнавској кнежини у Шабачкој нахији, а у попису из 1823. године, види се да је имала 47 кућа.
Крајем треће деценије XIX века, кнежине су у Србији замењене капетанијама, па је сада Коцељева била у саставу Тамнавске капетаније чији је капетан био Марко Лазаревић, син обер-кнеза Ранка Лазаревића из Свилеуве, кога Турци на превару убише још 1800. године у Шапцу.
Некако у то време у Коцељеви је подигнут и конак Јеврема Обреновића, рођеног брата кнеза српског – Милоша Обреновића. У том је конаку, путујући по Србији 1827. г., преноћио наш познати путописац Јоаким Вујић.
Ево како Вујић описује овај конак: ,,Конак на спрату садржи неколико соба, а у приземљу, такође, има неколико соба, једну механу и један дућан с хеспапом,,.
1834. г., Кнежевина Србија подељена је на пет сердарстава. Једно од њих било је и Мачванско сердарство, са седиштем у Шапцу а сачињавала су га четири округа.
Коцељева је тада припала Шабацком округу, а већ 1849. г., после великих административних промена у Србији, Коцељева је, заједно са селом Брдарица, ушла у састав општине Свилеува, са административним седиштем у Свилеуви.
У попису из 1866. године види се да је Коцељева тада имала 78 кућа, са 16 писмених лица.
У периоду од 1870. до 1872. године у Коцељеви је саграђена и данашња црква посвећена св. Цару Константину и Јелени, а 1871. године, отворена је и прва школа у којој је први учитељ, са одговарајућом стручном спремом, био Сретен Тодоровић. Настава се обављала у једној малој соби будуће општинске зграде. Ова будућа општинска зграда била је од шепера и налазила се на месту где се данас налази Завичајни музеј у Коцељеви. У њој ће се настава обављати све до краја XIX века.
Коцељева је у периоду од 1883. до краја 1884. године, заједно са осталим Тамнавским селима, учествовала у просецању пута Уб-Коцељева-Шабац, док је пут Шабац-Ваљево, постојао од вајкада, пре турске и аустријске окупације.
Новом административном поделом из 1885. године, Коцељева је добила статус општине, који ће у континуитету задржати до данас. Општину Коцељева тада су сачињавала следећа села: Мали Бошњак; Суборица; Бресница и Коцељева.
Први председник општине био је Илија Ковачевић, члан Напредњачке странке.
Један од првих председника општине Коцељева био је и наш познати књижевник Јанко Веселиновић, члан Радикалне странке. Јанко је из Свилеуве 1888. године, дошао за учитеља у Коцељеву, а на месту председника општине Коцељева провешће нешто више од годину дана.
Коцељева је од 1866., па до 1900. године доживела велики привредни раст, што се најбоље види по броју кућа. Пописом од 1900. године, види се да је општина Коцељева, на самом поцетку XX века, имала 275 кућа. То је скоро четири пута више него у попису из 1866. године, када је имала само 78 кућа.
На самом почетку новог века, 1901. г., у Коцељеви је сазидана и нова школска зграда, у којој је изводена настава све до 1951. године. Данас се у тој згради налази и ради Библиотека ,,Јанко Веселиновић,,.
1910. год., Коцељева је добила и свој први парни млин за млевење житарица, а његов први власник био је Драг. Николић, да би већ 1920. г., прешао у власнииштво Александра Мицића.
За време Првог и Другог Балканског рата Коцељева је била зборно место за мобилизацију српске војске из целе Посавотамнаве.
Почетак Првог светског рата Коцељева је дочекала са Другом српском армијом стационираном у њеној близини, а чувеном Церском битком руководио је из Драгиња командант Друге армије – Степа Степановић. Првих дана рата Коцељева је била место стационирања великог броја српских трупа, болнице за рањенике и народних збегова, као и пиприште битке на Жуцаку, брду изнад Коцељеве.
Стархоте рата узеле су своје многобројне цивилне жртве и у мирној и питомој Коцељеви и њеним селима крај Тамнаве. У тадашњој општини Коцељеви, (коју су чинила села Мали Бошњак, Суботица и Бресница), рат није преживело и дочекало слободу, (без погинулих у рату и умрлих природном смрћу), 440 њених становника, од укупно 2 131 становника, колико је општина Коцељева бројала у попису из 1900. године. Са погинулим ратницима, то износи око једну четвртину њеног становништва.
Краљевим указом из 1924. године, Коцељева је добила статус варошице. На основу архивске грађе може се видети да је у Коцељеви, у 1932. г., било 34. занатлијске радње, а до 1941. г., тај број се увећао на 40, што говори о томе да је она у периоду између два светска рата била искључиво занатлијско место, о чему сведоци и податак да је, 1931. г., а на иницијативу апотекара Миодрага Каменичића, основана Дружина за разоноду и забаву ,,Мајсторски сто” која, већ 1933. г., прераста у Коцељевачко културно просветно друштво ,,Занатлија”.
У овом периоду у Коцељеви су, до 1941. г., радиле и 23 трговачке радње, као и десетак кафана. Овакав економски и културни развој Коцељеве, прекинуо је Други светски рат.
Већ 13. априла 1941. г., Немци су у Драгињу авионима бомбардовали један коњицки ескадрон Краљевине Југославије.
У јуну исте године, из Хрватске су стигле прве српске избеглице, (око 90 српских породица), депортованих од стране НДХ.
Током лета, те прве ратне године, у Тамнавском крају формиране су прве партизанске и четницке војне формације које ће бити у сталном међусобном братоубилачком сукобу, током целог ратног пероиода.
Исте године у јесен Немци су са авионима бомбардовали Коцељеву, али, срећом без жртава. За време тог рата у Коцељеви није за стално била стационирана ни једна немачка јединица, али је пред крај рата у близини Коцељеве, на имању Индије Марковић, једно кратко време, у организацији четника, радио привремени аеродром за евакуацију савезничких пилота оборених над Југославијом.
Уопштено посматрано, општина Коцељева у Другом светском рату ни из далека није имала толики број жртава у становништву, као што их је имала у Првом светском рату.
Одмах после ослобођења од стране Прве бригаде VI Личке пролетерске дивизије, 1945. године, Коцељева мења своје име у Коцељево.
Од 1. септембра 1955. године, општина Коцељева се увећава за још три села: Свилеуву, која се укида као општина, затим, село Љутице и село Влашић које се недуго затим, враћа свом матичном подручју.
Већ, 1. јануара 1960. године, општина Коцељева увећава се за још 11 нових села, и у том саставу остаје до данас. Општину Коцељева данас чине: Коцељева; Свилеува; Баталаге; Брдарица; Драгиње; Мали Бошњак; Суботица; Љутице; Шабачка Каменица: Голоцело; Ћуковине; Градојевић; Галовић; Доње Црниљево; Бресница; Дружетић, и Зукве.
На крају, треба напоменути да се до доношења Статута општине Коцељева 1974. године, Коцељева звала Коцељево. Статутом од 1974. г. то се мења и Коцељеви се враћа њен изворни назив Коцељева, како се звала до 1945. године. То је и потврђено у Службеном гласнику из 1977. године.
Свему овоме треба додати да је Одлуком скупштине СРС, Коцељева проглашена ,,насељеним местом градског карактера,,.
Данас је Коцељева миран, гостољубив, модеран и еколошки чист градић на обалама реке Тамнаве, у северозападној Србији, са развијеном инфраструктуром и перспективним индустријским капацитетима.
Не зна се засигурно када је и по коме, или, по чему Коцељева добила своје име. Време у којем је она тако тако названа може се, за сада, само оквирно наслутити, али, тачан датум можда је могуће сазнати тек после дуготрајних и мукотрпних истраживања.
По садашњим сазнањима Коцељева је своје данашње име добила у временском раздобљу од 1624. године када је Турци задњи пут спомињу под именом Горња и Доња Спасојевица па све до 1718. године, када је аустријанци по први пут бележе под именом Коцељева.
Наш познати антропогеограф Љуба Павловић, још је 1912. године мислио да је име Коцељева латинског или романског порекла, што, можда, може и бити тачно, под условом да су је тако аустријанци назвали када су први пут освојили Шабац 1688. године.
Аустријанци су Шапцом владали скоро годину дана, и у том периоду сигурно је да су долазили и до тадашње Спасојевице, али зашто су је прекрстили у Коцељеву, ако су је они тако назвали, то је данас непознаница.
Можда зато што им је тако било лакше да изговарају њено име, а можда их је неко или нешто у, или, око Спасојевице асоцирао на средњовековног кнеза Коцеља. Можда остаци средњовековне куле у селу Суботици.
Кнез Коцељ је, истина, живео још у IX веку, али је његова кнежевина била далеко од реке Тамнаве. Кнежевина му је била на северу данашње Војводине.
Зар је могуће да се после толиких векова неко од аустријанаца, у тадашњој пустошној и тихој Спасојевици, сетио баш кнеза Коцеља и по њему назвао ово мало место од 40-так, по шуми, раштрканих кућа. Чиме је Спасојевица заслужила ту, без сумње, велику част. Можда неким својим предањем које је одушевило неког тадашњег образованог аустријанца, који је, ето, случајно залутао у ову недођију.
А можда га је на то подсетила нека прича која је, можда, била везана за, (тада јасно видљиве), остатке средњовековне куле, у суседном селу Суботици.
Било како било, тек, највероватније је да је име Коцељева настало у временском периоду, не дужем од 29 година, прецизније рецено – од 1688. до 1718. године, када се код аустријанаца, по први пут засигурно, спомиње име Коцељева. Пре 1688. године, аустријанци се нису појављивали у овим крајевима. Барем не као освајачи. А онда су те године дошли у Шабац, и остали годину дана, па отишли, да би се поново вратили 1718. године, и у Шапцу и његовој околини остали следећих двадесетак година.
Чим су дошли, они одмах направе попис људи и насеља у северозападној Србији, па и у Тамнави. У тим пописима они прецизно, како то и доликује педантним Германима, пописаше све живо и мртво.
Међутим, имена насеља пописивали су онако како су та имена и чули да их њихови мештани изговарају, То се из дотичног пописа јасно и види, па су тако и Коцељеву записали онако како су чули да звучи њено име приликом изговора. То, опет, значи да је Коцељева то име добила пре њиховог пописа 1718. г., а после турског напуштања Шапца 1688. године. Али, када тачно?, …то остаје да се истражује у Бечком архиву, и у архивима у Сарајеву, Истамбулу и Анкари.
До тада остаје нам само легенда о имену Коцељева која је стара колико и она сама.
По легенди, у давно време када ове крајеве насељаваше Словени и када беше велики метеж свуда наоколо, у Доњој Панонији господоваше и златну круну на глави носаше кнез Коцељ, син Прибилов, а онда са породицом доде до Саве и реке Тамнаве.
Беше кнез Коцељ необичне лепоте и снаге, најчувенији међу владаоцима његовог доба. Али, пред њим идаше увек некакава страшна прича из ране младости: прича како се он престола дочепао тако што је брата најстаријег у бари удавио, средњег, по имену Новак, у ланце лукаво свезао па у подруме закључао, шаљући му тамо само хлеб и воду. Најмлађем брату Бранку, даде мало земље на којој он, сиромах, своју сиротињску породицу хранише тако што у лов и риболов само идаше. Коцељ оца и матер заборави. Тек што је заблистао у сјају првих дана владавине, кад његов народ и кнежевину стадоше невоље стизати. Рекоше људи: ,,Све због греха које кнез почини,,!
У почетку никога није слушао, нити је савете трпео. Ко покуша неки савет да му каже, тај је одмах био покојни. Породица му се поче нагло проређивати. Остаде сам само са сином, јер му болест однесе све најдраже: матер и оца; љубљену жену Драгињу и кћер Милицу, а од злосутног совиног хукања око његових двора, није се могло издржати.
Престрављен близином сопствене смрти, која се, чинило му се, страшном брзином примицала, поче о њој све чешће размишљати. Читав његов живот учини му се ништавним, али… ипак жеља за животом надвлада. Зато, покуша што брже своје грехе да окаје, не би ли се свевидећем некако удобрио. Међутим, то му не полазише за руком тако лако као је он мислио. Са гресима ствари стоје овако: колико дуго и страшно грешиш, три пута толико би требало да их окајаваш и да тек после исправан будеш.
Зато кнез разгласи на све стране да тражи лек за себе и свог јединог преосталог сина. Тада му се јави једна баба са поруком да одмах похитају у планину, а тамо ће већ чути шта им ваља радити.
Оду отац и син у ту пусту и голу планину, не мешајући се са никим. Јели су тамо траве и воће које скупљаше наоколо и справљали нарочите мелеме од посебне земље са те планине, а потом ишли на врело у тој планини да се у тој лековитој планинској води бањају.
А кад се једног дана вратише из те бестрагије, умало их свеж ваздух и белина сунцаног дана не уморише. Од тада за њих двојицу поче нов живот. Кнеза Коцеља као да дани проведени у осами на пустој и голој планини, скроз на скроз променише, јер тамо схвати у чему је грешио и какве је грехе починио.
Али, главно је да сада светлом дана идаше сасвим други цовек, само истога имена – кнез Коцељ.
У те и такве дане, светом су се дешавала разна збитија. Два брата: Константин и Методије, родом из Солуна, заједно са својим многим ученицима ишли су на запад, код кнеза Растислава да казују и подучавају истинску веру хришћанску на словенском језику и писму. Тако би се и Словени убројали у велике народе који славе Бога на своме језику и својим писмом.
Пошто проведе четрдесет месеци код моравског кнеза Ратислава, Методије заједно са својим ученицима доде у госте и кнезу Коцељу који заволе словенска слова.
Кнез Коцељ их угости и великим почастима обаспе. Даде им куће своје и педесет најумнијих младића из своје кнежевине, а међу њима и сина својега Славољуба, тек опорављена, да уче писмена и веру хришћанску на словенском језику.
Методије, чувени књижничар и филозоф из Свете Софије, не хтеде да прими ни сребра ни злата, као награду за тај свој велики посао.
Међутим, немачки свештеници проказаше Методија лично Папи у Рим, и он мораде да напусти овај топли дом и своје нове ученике, и да крене даље за својом судбином, доказујући да то што чини јесте од Бога дато.
Син Славољуб, пошто скроз прездрави, настави да жељне знањем сам подучава. Људи у спомен и захвалност оближње место, где кнежевиц Славољуб отвори школу за народ, прозову СЛАВОЉУБ.
Временом, први део речи се изгуби и оста само УБ. До данас.
Народ памти и од заборава чува, па тако, тамо где је Коцељ најстаријег брата удавио, настаде ЦРНА БАРА, која се временом крете и ули у другу реку.
Због овог црнила добије и та река име ТАМНАВА, која у једном делу свог тока, због непробола за братом, хучи, па се зато зове УКАЧА.
На обали те реке Тамнаве израсте нарочито кисела јабука, коју нико не бере и не једе – ЗУКВА.
Сећање на средњег брата – Новака и његово потомство чува касније настало село НОВАЦИ, а на најмлађег брата Бранка – БРАНКОВИНА.
Село одакле беше Коцељева жена Драгиња, доби име ДРАГИЊЕ, а суседно село, у спомен на несрећну Коцељеву кћер Милицу, доби име МИЛИЧИНИЦА.
Око Коцељевог двора, временом ниче насеље КОЦЕЉЕВА.
Због силних смрти која овладаше овим крајевима, село у којем за мало не остаде ни живе главе, назваше ЦРНИЉЕВО, ГОРЊЕ и ДОЊЕ, а по злосутном совином хукању у околном једном селу назваше га СОВЉАК.
Место одакле беше она баба назва се по њој БАБИНА ЛУКА, планина ГОЛА ГЛАВА, а мелемно земљиште СЛАТИНА.
Место где је извирала она лековита вода назваше ВРЕЛО, а где су се отац Коцељ и син Славољуб бањали – БАЊАНИ.
Векови су од тада прохујали и многи ће, а имена ова стоје и остају потврђујући да је све то некако баш тако и било.
Културно-историјска заоставштина
Подручје Тамнаве је одувек било насељено. Сама Коцељева подигнута је на праисторијском насељу Старчевачке културе. То насеље је егзистирало у периоду старијег неолита, пре око 8 000 година.
О континуитету живљења на овим просторима сведоче многобројни археолошки локалитети, од времена старијег неолита (локалитети Старчевачке културе у Коцељеви и Свилеуви); па преко млађег неолита (локалитети Винчанске културе у Зуквама и Доњем Црниљеву); енеолита (локалитети ,,Бодњик,, у Дружетићу; ,,Главичића,, у Градојевицу и ,,Кик,, у Свилеуви); металног доба (тумули позног бронзаног и халштатског периода у Свилеуви, Дружетићу и Љутицама).
Из античког периода на овим просторима сведоче многобројне римске виле рустике у Свилеуви, Брдарици, и Доњем Црниљеву; средњовековне српске државе у селу Градојевићу, као и времена турске владавине на овим просторима.
Од културно историјских споменика, на подручју данашње општине Коцељева, треба свакако споменути рушевине непознатог средњовековног манастира у селу Галовићу, исто тако и рушевине непознате средњовековне цркве у селу Бресници, као и у Доњем крају у Коцељеви.
Тренутно су у току археолошка систематска истраживања (највероватније манастира ,,Гробљан,, из XVII века), у селу Свилеуви.
Један од драгоцених и свакако најстаријих средњовековних споменика у Тамнавском крају јесте, манастир ,,Каона,, из друге половине XI века у селу Каона, који се такође спомиње у већ поменутом турском попису из 1528. године.
Овај манастир је за време турске владавине био један од усамљених светионика српске духовности и писмености у овом делу Србије.
Најстарија црква у Тамнавском крају свакако јесте црква у Шабачкој Каменици која се спомиње још 1528. године у турским пописима становништва у Тамнави. Та црква данас не постоји, али је на њеном месту изграђена данашња црква у Каменици.
Такође, и манастир ,,Докмир,, из XV века, у селу Докмир имао је драгоцену улогу у очувању и ширењу писмености, током турског робовања, нарочито у Тамнавском крају, о чему сведоче многобројни надгробни споменици клесани и исписани у овом манастиру.
1791. године, још за време турске владавине, у селу Брдарица подигнута је црква, која и данас постоји, затим, 1828. године, гради се црква у селу Свилеуви, па 1838. године у Доњем Црниљеву, затим 1871. г. у Коцељеви а тек задњих година XX века и у Драгињу.
На територији данашње општине Коцељева одиграле су се и неке веома важне битке као што су: Прва већа битка Првог српског устанка, позната као ,,Бој на Свилеуви,, вођена 28. фебруара 1804. године, па,
Бој на Чучугама, непосредно код Коцељеве, почетком лета 1806, која је претходила чувеној ,,Бици на Мишару,, исте године.
За време Првог светског рата на територији данашње општине Коцељева водиле су се битке у Драгињу, на Диздареваци и Стојића брду, почетком новембра 1914. године, неколико дана касније и битка на Жуцаку у Коцељеви, као и артиљериски двобој у Доњем Црниљеву.
У Другом светском рату немци су авионима бомбардовали Драгиње неколико дана после бомбардовања Београда, као и Коцељеву и Шабачку Каменицу у октобру 1941. године.
Од споменика и спомен обележја на територији данашње општине Коцељева налазе се:
- Споменик војводи Луки Лазаревићу испред Дома културе у Свилеуви, на којем пише:
,,Великом сину српског народа, Луки Лазаревићу, у знак вечите захвалности за хероизам и јунаштво као војводи и првом комаданту устаничке коњице у борбама против Турака, за слободу у Првом српском устанку.
Споменик је 1954. г. подигла ,,захвална Посавотамнава,, - Још једеном великану наше историје, војводи српске и југословенске војске, комаданту друге армије, Степи Степановићу, непосредно у близини Основне школе у Драгињу, подигнута је спомен-биста, а на неких стотинак метара од школе још и данас стоји камени сто са кога је Степа Степановић у Драгињу командовао Церском битком, почетком Првог светског рата.
- У порти коцељевацке цркве налази се споменик ,,Палим, умрлим и несталим борцима за народно ослобођење и уједињење од 1912 до 1919. године.
На споменику се налазе имена 222 умрла ратника из Коцељеве, Малог Бошњака, Бреснице, Љутића, Суботице, Дружетића и Влашчића.
Споменик су подигли 1922. године родитељи, жене, брађа, сестре и пријатељи настрадалих и изгинулих. - У Доњем Црниљеву, на Дому културе стоји спомен плоца изгинулим борцима у Првом светском рату, од 1912. до 1918. године. На плочи се налазе имена 26 бораца, а поставили су је инвалиди Доњег Црниљева и Галовића.
- У селу Љутице налази се споменик подигнут борцима од 1912. до 1918. године, са 118 имена изгинулих ратника, а на истом споменику налазе се и имена 23 ратника изгинула у рату од 1941. до 1945. године.
- У селу Голочелу налази се велики споменик борцима из Првог светског рата са именима 72 ратника и са именима 23 борца из Другог светског рата
- У Шабачкој Каменици налази се споменик борцима Првог и Другог светског рата са 65 имена бораца изгинулих од 1914. до 1918. године, и 26 бораца изгинулих од 1941. до 1945. године.
- У селу Брдарица, у дворишту Основне школе, налази се споменик палим борцима Првог и Другог светског рата, са именима 54 борца погинулим од 1912. до 1919. године, и именима 22 борца погинула од 1941. до 1945. године.
- У суседном Драгињу, непосредно уз школу, такође се налази споменик борцима Првог и Другог светског рата, са 70 имена бораца изгинулим од 1912. до 1918. године, и 26 имена бораца погинулим од 1941 до 1945. године.
- У Баталагама је подигнут велики споменик са 92 имена бораца који су пали у Првом светском рату, као и имена 22 пала борца у Другом светском рату. Поред њих, налазе се и имена 15 стрељаних мештана, 3 имена жртава фашистичког терора и 6 имена стрељаних у логорима.
- У Коцељеви, код Дома културе подигнута је биста Мићи Станојловићу, народном хероју из Другог светског рата. Одмах до ње налази се и споменик са именима бораца из Другог светског рата.
- У селу Дружетић, одмах до ауто пута Ваљево-Шабац, подигнут је споменик борцима Подгорске чете, ваљевског партизанског одреда, из Другог светског рата.
- У селу Зукве налази се спомен плоча са 18 имена палих бораца из тог села у Другом светском рату, као и спомен плоча на Основној школи.
- Слична спомен плоча налази се и у Дому културе у Свилеуви са именима 49 бораца палих у Другом светском рату.
- И у селу Бресница, на Основној школи постављена је спомен плоча са именима 9 бораца погинулих од 1941. до 1945. године.
- У Доњем Црниљеву, такође је постављена спомен плоча са 26 имена палих бораца у Другом светском рату.
- У Коцељеви, на Библиотеци ,,Јанко Веселиновић,, налази се спомен плоча посвећена Димитрији Диши Атићу, борцу из Другог светског рата.
Поред наведених спомен обележја, на територији данашње општине Коцељева, налази се и велики број вотивних споменика, крајпуташа, подигнутих изгинулим ратницима из Првог и Другог српског устанка, Српско-Турског рата 1876. г., затим из Првог и Другог Балканског рата, као и из Првог и Другог светског рата. То су пали ратници којима се не зна гроб.
Споменици су им подизани крај путева, на раскршцима и у портама цркава.
аутор : Зоран А. Живанов